Sindrom mioklonus-distonija
Definicija
Sindrom mioklonus -distonija (MDS) je redak poremećaj pokreta, koji se karakteriše blagom do umerenom distonijom uz mioklone trzajeve "poput sevanja".
Pretraga
Pun naziv
Sindrom mioklonus-distonija
Kratki naziv
Sinonimi
Orpha broj
36899
Kategorija
Podkategorija
Naziv na stranom jeziku
Prevalenca
1-9 / 1 000 000
Nasleđivanje
Auzotmno dominantno ili nije primenjivo
Period početka bolesti
ICD 10
G24.1
OMIM
159900 616398
UMLS
C1834570
GARD
7139
MEDDRA
NULL
Tekstualni opis
Bolest se obično javlja u prvoj ili drugoj dekadi života. Miklonizmi su obično prva manifestacija bolesti, opisuju se kao brzi pokreti "kao sevanje", koji se retko javljaju u miru, ali se mogu izazvati kompleksnim motornim zadacima, kao što je crtanje i pisanje. Ovi pokreti uglavnom zahvataju vrat, ruke i trup, ali se mogu takođe videti i na nogama i larinksu. U dve trećine slučajeva, distonija se takođe javlja u formi fikalne ili dercikalne distonije (vidi ove pojmove), koji mogu biti sasvim blagi bez tendencije pogoršanja tokom vremena. Posturalne i druge forme su takođe registrovane. MDS je često udružena sa depresijom, anksioznošću, napadima panike, obsesivno-kompulzivnim ponašanjem i poremećajima ličnosti kao i zloupotrebom alkohola. U retkim slučajevima može se videti i izolovani tortikolis.
Etiologija
Jedini poznati kauzalni gen MDS je ipsilon-sarkoglikan (SGCE) gen (7q21.3), koji kodira transmembranski protein, koji je deo distrofin-udruženog glikoproteinskog kompleksa, koji se nalazi u mišićima skeleta i srca. Ipsilon-sarkoglikanski protein se takođe može nači u velikim količinama u monoaminergičkim neuronima, cerebelarnim Purkinjijevim ćelijama, korteksu i hipokampusu mozga. U jednooj porodici, oboleloj od MDS, registrovana je udruženost sas hromozomom 18p (nazvan DYT15), sli sam gen još nije identifikovan.
Prognoza
bolest_prognoza
Diferencijalna dijagnoza
U diferencijalnu dijagnozu spadaju cervikalne distonije, distonija, koja reaguje na primenu dopamina, sindrom Tourette, porodični kortikalni mioklonus, Wilsonova bolest, spinocerebelarna ataksija tipa 3 (SCA3) i tip 14 (SCA14), ataksija sa deficijencijom vitamina E, genetski poremećaju sa mioklonusom kao major komponentom (npr. Unverricht-Lundborg-ova bolest, Lafora-ova bolest) (vidi ove pojmove) i druge forme sekundarnih distonija.
Tretman
Lečenje je individualizovano, u odnosu na siptome pacijenta. Benzodijazepini (klonazepam) i antiepileptici (valproati, levetiracetam) su efikasni u ublažavanju mioklonusa i tremora, ali pacijente treba nadalje pažljivo monitorisati. Primena alkohola, takođe dovodi do privremenog olakšanja tegoba, ali se dugotrajna upotreba ne preporučuje. Ubrizgavanje botulinumskog toksina može da poboljša fokalnu i cervikalnu distoniju. Ukoliko ovi modaliteti lečenja ne dovedu do poboljšanja tegoba, može se probati sa bilateralnom duboko-moždanom stimulacijom (DBS) internalnog golodusa paliduma (Gpi) i centralnog intermidijalnog nukleusa (VIM) talamusa, što je u nekim slučajevima dovelo do dugotrajnog poboljšanja mioklonusa i distonije. Gpi stimulacija je često nedovoljna u lečenju MDS, i poželjnija je od VIM stimulacije, što generalno ima jako malo uticaja na distoniju. U postepenom hirurškom postupanju, četvorostruka stimulacija (VIM i Gpi) se takođe može razmotriti u odabranim slučajevima.
Dijagnostičke metode
Dijagnoza je zasnovana na prisustvu karakterističnih kliničkih simptoma. Neuroimidžing studije su urednog nalaza. Genetsko molekularno testiranje SGCE može da potvrdi dijagnozu.
Antenatalna dijagnoza
Prenatalno testiranje je moguće u porodicama, gde je identifikovana mutacija, koja uzrokuje bolest.
Epidemiologija
Procenjena prevalenca MDS u Evropi je 1/500,000.
Genetsko savetovanje
MDS se nasleđuje po autozomno dominantnom tipu. Međutim, SGCE gen se imprituje od majke, stoga u većini slučajeva (95%) bolesnik koji nasleđuje mutaciju od majke ostaje zdrav, a bolest razvija onaj bolesnik, koji naslediju mutaciju od oca. De novo mutacije su takođe moguće. Genetsko savetovanje se preporučuje.