Sindrom trostrukog A
Definicija
Sindrom trostrukog A predstavlja izuzetno retku multisistemsku bolest karakterisanu insuficijencijom nadbubrežne žlezde, koja se manifestuje izolovanim nedostatkom glukokortikoida, ahalazijom, alakrimijom, autonomnom disfunkcijom i neurodegeneracijom.
Pretraga
Pun naziv
Sindrom trostrukog A
Kratki naziv
Sinonimi
Allgrove sindrom 3A sindrom2A sindrom Dupli A sindrom Kvaternarni sindrom A Sindrom ahalazije-adisonizma-alakrime4 A sindromSindrom adrenalne insuficijencije-ahalazije-alakrime AAA sindrom
Orpha broj
869
Kategorija
Podkategorija
Naziv na stranom jeziku
Prevalenca
NULL
Nasleđivanje
Autozomno recesivno
Period početka bolesti
ICD 10
E27.4
OMIM
231550 615510
UMLS
C0271742 C2931084
GARD
457
MEDDRA
NULL
Tekstualni opis
Sindrom trostrukog A karakterišu tri specifične karakteristike: ahalazija, Addisonova bolest i alakrima (smanjena ili odsutna sposobnost lučenja suza). Ahalazia je poremećaj koji utiče na sposobnost kretanja hrane kroz jednjak, i može dovesti do ozbiljnih poteškoća u hranjenju i niskog šećera u krvi (hipoglikemija). Addisonova bolest, poznata i kao primarna adrenalna insuficijencija, uzrokovana je abnormalnom funkcijom nadbubrežnih žlezda. Glavne karakteristike Adisonove bolesti uključuju umor, gubitak apetita, gubitak telesne mase, nizak krvni pritisak i zatamnjenje kože. Treća glavna karakteristika sindroma trostrukog A je alakrima. Većina ljudi sa sindromom trostrukog A ima sve tri ove karakteristike, mada neki imaju samo dve.
Mnoge karakteristike sindroma trostrukog A uzrokovane su disfunkcijom autonomnog nervnog sistema. Ljudi sa sindromom trostrukog A često doživljavaju abnormalno znojenje, poteškoće u regulisanju krvnog pritiska, nejednaku veličinu zenice (anizokorija) i druge znakove i simptome disfunkcije autonomnog nervnog sistema (disautonomija). Ljudi sa ovim stanjem mogu imati i druge neurološke abnormalnosti, kao što su razvojni zastoj, intelektualni invaliditet, problemi sa govorom (dizartrija) i mala veličina glave (mikrocefalija). Osim toga, pogođene osobe obično imaju slabost mišića, probleme sa kretanjem i abnormalnosti živaca u ekstremitetima (periferna neuropatija). Neki razvijaju optičku atrofiju.. Mnogi neurološki simptomi sindroma trostrukog A vremenom se pogoršavaju. Odrasli mogu pokazati progresivnu neuronsku degeneraciju, karakteristike parkinsonizma i kognitivno oštećenje. Ljudi sa sindromom trostrukog A često razvijaju zadebljanje spoljnog sloja kože (hiperkeratoza) na dlanovima i tabanima. Alakrima je obično prvi uočljiv znak sindroma trostrukog A, jer rano u životu postaje očigledno da pogođena deca tokom plakanja proizvode malo ili nimalo suza. Pojedinci obično razviju Adisonovu bolest i ahalaziju tokom detinjstva ili adolescencije, a većina neuroloških karakteristika sindroma trostrukog A počinje u odrasloj dobi. Znaci i simptomi ovog stanja razlikuju se među pogođenim pojedincima, čak i među članovima iste porodice.
Etiologija
Mutacije u genu AAAS uzrokuju sindrom trostrukog A. Ovaj gen daje uputstva za stvaranje proteina zvanog ALADIN, čija funkcija nije u potpunosti razjašnjena. Unutar ćelija, ALADIN se nalazi u jedarnoj ovojnici, strukturi koja okružuje jedro i odvaja ga od ostatka ćelije. Na osnovu svog položaja, smatra se da je ALADIN uključen u kretanje molekula u i iz jedra ćelije. Mutacije u genu AAAS sprečavaju ovaj protein da dosegne odgovarajuću lokaciju u ćeliji, što može poremetiti kretanje molekula. Jedna od pretpostavki je da proteini neophodni za reparaciju DNK ne mogu da uđu u jezgro ako ALADIN nedostaje u omotaču jezgre. Iako je nervni sistem posebno osetljiv na oštećenje DNK, ostaje nepoznato kako tačno mutacije u genu AAAS dovode do znakova i simptoma sindroma trostrukog A. Neke osobe sa sindromom trostrukog A nemaju identifikovanu mutaciju u genu AAAS; kod ovih pojedinaca genetski uzrok poremećaja je nepoznat.
Prognoza
bolest_prognoza
Diferencijalna dijagnoza
Sa obzirom da je prisustvo 2 među 3 glavna klinička znaka (ahalazija, alakrima ili adrenalna insuficijencija) patognomonična, diferencijalna dijagnoza se može razmotriti, kada se posmatra samo jedan klinički znak, na primer na početku bolesti. Diferencijalna dijagnoza podrazumeva druge uzroke adrenalne insuficijencije, ahalaziju ili alakrimu, kao što su česti oblici kongenitalne hiperplazije nadbubrežne žlezde (lako isključeni sa doziranjem prekursora adrenalnih hormona) i retki periferni oblici urođene adrenalne insuficijencije ili adrenoleukodistrofija, koji mogu biti povezani sa neurološkim odlikama. Diferencijalna dijagnoza uključuje i druge uzroke adrenalne insuficijencije, ahalazije ili alakrime, poput kongenitalne adrenalne hiperplazije, kao i retke periferne oblike urođene adrenalne insuficijencije ili adrenoleukodistrofije, koji mogu biti povezani sa neurološkim karakteristikama .
Tretman
U ovom trenutku ne postoji lek za sindrom trostrukog A; lečenje se obično fokusira na kontrolu pojedinačnih znaka i simptoma bolesti.
Nedostatak glukokortikoida kod osoba sa poznatom adrenalnom insuficijencijom (prisutna sa Addisonovom bolešću) obično se leči primenom glukokortikoida. Ovo može biti važno za izbegavanje adrenalne krize i omogućavanje normalnog rasta dece. Ahalazija se obično leči hirurškom korekcijom. Pojedinci se obično prate i zbog mogućnosti nastanka plućnih komplikacija (refluksa i aspiracije). Alakrima se kontroliše primenom lokalnih preparata, poput veštačkih suza ili masti i punktalnom okluzijom (postupak koji se koristi za zatvaranje suznih kanala koji odvode suze iz oka). Ovaj postupak se obično radi samo kada terapija lokalnim preparatima nije uspela.
Dijagnostičke metode
Dijagnoza se zasniva na kliničkom pregledu i testiranjem adrenalne funkcije. Dijagnoza se može potvrditi molekularnim testiranjem.
Antenatalna dijagnoza
Epidemiologija
Prevalenca je nepoznata, ali je od prvog opisa 1978. objavljeno manje od 100 slučajeva.
Genetsko savetovanje
Sindrom trostrukog A nasleđuje se autosomno recesivno, što znači da obe kopije gena u svakoj ćeliji moraju imati mutacije da bi se bolest ispoljila. Roditelji pojedinca sa autosomno recesivnim stanjem nose po jednu kopiju mutiranog gena i nazivaju se "nosioci", ali obično ne pokazuju znakove i simptome stanja. Kada 2 nosioca istog autosomno recesivnog stanja dobiju dete, postoji 25% (1 u 4) šansa da će dete imati to stanje, 50% (1 u 2) šansa da će dete biti nosilac kao svaki roditelja i 25% šanse da dete neće imati to stanje i da neće biti nosilac tog stanja.