Wilsonova bolest

Wilsonova bolest je retki genetski poremećaj koji započinje disfunkcijom jetre gde oštećenja počinju do šeste godine života, ali se obično klinički javljaju u tinejdžerskim godinama ili ranim dvadesetim. Uobičajeni znaci pridružene bolesti jetre uključuju žutu obojenost (žuticu) kože, sluzokože i membrane (sklere) koje oblažu oko, oticanje (edem) nogu i stomaka (ascites) usled abnormalnog zadržavanja tečnosti, prisustva abnormalnih krvnih sudova u jednjaku koji mogu krvariti (varikoze jednjaka), sklonost modricama i produženom krvarenju i prekomerni umor (umor). Neki pojedinci sa Vilsonovom bolešću mogu imati samo abnormalnosti testa funkcije jetre i mogu pokazivati nikakve druge simptome tek mnogo godina kasnije. Manjina pogođenih pojedinaca može doživeti ozbiljnu insuficijenciju jetre. To se najčešće dešava kod ljudi sa Vilsonovom bolešću tokom adolescencije i češće kod žena. Ove osobe mogu brzo razviti znake i simptome bolesti jetre, često povezane sa anemijom usled raspadanja crvenih krvnih zrnaca (hemoliza) i mentalne konfuzije. Kod ovih mladih pacijenata možda još uvek neće biti karakterističnih zarđalo-smeđih naslaga u rožnjači očiju (Kaiser-Fleischer prstenovi). Kod nekih pacijenata bolest jetre se ne otkriva i pacijent razvija neurološke (povezane sa mozgom) simptome. Uobičajeni neurološki simptomi Vilsonove bolesti koji se mogu pojaviti i napredovati s vremenom uključuju drhtanje, nevoljne pokrete, otežano gutanje (disfagija), teškoće u govoru i lošu artikulaciju (dizartrija), nedostatak koordinacije, spastičnost, distonični položaji i rigidnost mišića. Gotovo sve pogođene osobe sa neurološkim simptomima Vilsonove bolesti imaju u očima Kaiser-Fleischer prstenove koje oftalmolog može identifikovati. Psihijatrijske manifestacije Vilsonove bolesti mogu se veoma razlikovati od pacijenta do pacijenta. Ovi simptomi se mogu pomešati sa drugim poremećajima koji se kreću od depresije do šizofrenije i često se pogrešno dijagnostikuju kao zloupotreba supstanci. Mogu se desiti promene u ličnosti ili ponašanju. Većina pogođenih osoba sa psihijatrijskim simptomima istovremeno imaju i neurološke simptome ili će ih razviti u roku od oko tri godine, a Kaiser-Fleischer zvoni u rožnjači njihovih očiju. Kod mladih žena menstruacija možda neće početi ili prestati dok se bolest ne leči. Ovo je zbog opštih poremećaja u metabolizmu hormona usled bolesti jetre izazvane Vilsonovom bolešću. Neredovnosti menstruacije, gubitak menstruacije (amenoreja), pobačaji i neplodnost su takođe česti. Ostali znaci i simptomi Vilsonove bolesti mogu uključivati kamenje u bubrezima i oštećenje bubrežnih tubula, preuranjeni artritis i druga zahvaćanja zglobova i kostiju, uključujući stanjivanje kostiju (osteoporoza) i pojavu koštanih izrastanja (osteofita) na velikim zglobovima. Takođe mogu biti smanjeni kičmeni i ekstremitetni zglobovi

bolest_prognoza

Wilsonova bolest se može dijagnostikovati na osnovu temeljne kliničke procene, kompletne istorije pacijenta i specijalizovanih testova. Takvi testovi mogu uključivati pregled očiju pomoću prorezne lampe koji otkriva prisustvo Kaiser-Fleischer prstenova; testovi tečnog dela krvi (seruma) koji pokazuju nizak nivo ceruloplazmina, proteina bakra; i testovi koji otkrivaju abnormalno visok nivo bakra koji se izlučuje urinom. Kod nekih pacijenata može biti potrebna biopsija jetre za analizu bakra da bi se potvrdila dijagnoza Wilsonove bolesti. Molekularno-genetske studije koje koriste DNK iz krvnih zrnaca za traženje obrazaca razlika ili sličnosti, postupak koji se naziva haplotipska analiza može utvrditi da li puni brat ili sestra obolelog pacijenta ima Wilsonovu bolest, da li je nosilac gena Wilsonove bolesti ili nije nosač. Ova analiza je dostupna članovima porodice pojedinaca za koje je utvrđeno da imaju Wilsonovu bolest. DNK analiza se takođe može koristiti za dijagnozu obolelih pacijenata. Kod preko polovine pacijenata, DNK analiza će otkriti mutacije koje uzrokuju Vilsonovu bolest. Važno je dijagnostifikovati Wilsonovu bolest što je ranije moguće. Trajnom neurološkom disfunkcijom i ozbiljnom bolešću jetre mogu se izbeći ranom dijagnozom i lečenjem.

Recesivni genetski poremećaji nastaju kada pojedinac nasledi dve kopije abnormalnog gena za istu osobinu, po jednu od svakog roditelja. Ako pojedinac nasledi jedan normalan gen i jedan gen za bolest, ta osoba će biti nosilac bolesti, ali obično neće pokazivati simptome. Rizik da dva roditelja koji nose porodicu pređu izmenjeni gen i rode dete je 25% sa svakom trudnoćom. Rizik da se rodi dete koje je nosilac poput roditelja je 50% sa svakom trudnoćom. Šansa da dete dobije normalne gene od oba roditelja je 25%. Rizik je isti za muškarce i žene. Roditelji koji su bliski srodnici (srodnički) imaju veće šanse od nepovezanih roditelja da obojica nose isti abnormalni gen, što povećava rizik od rađanja dece sa recesivnim genetskim poremećajem. Istraživači su utvrdili da je Vilsonova bolest uzrokovana poremećajem ili promenama (mutacijama) gena ATP7B, koji igra važnu ulogu u kretanju viška bakra iz jetre u žuč da bi se na kraju izbacio iz tela kroz creva. Identifikovano je više od 300 različitih mutacija gena ATP7B.

Lečenje Wilsonove bolesti je doživotno i usmereno je na smanjenje nivoa bakra na netoksični nivo, kao i na sprečavanje napredovanja bolesti i pokušaj da se ponište svi znaci i simptomi koji su se pojavili zbog nakupljanja bakra u telu. Lečenje se može podeliti u tri dela: prvo, lečenje simptomatskih pacijenata, drugo, održavanje terapije nakon smanjenja bakra u pogođenim tkivima, i treće, kod asimptomatskih pacijenata, terapija održavanja može se koristiti od početka. Lečenje Wilsonove bolesti uključuje tri vrste lekova. Prvo one koje uklanjaju (helat) bakar iz tela izlučivanjem urina, kao što su penicilamin (Cuprimine) i trientin dihidrohlorid (Siprine), drugo, cinkove soli koje sprečavaju creva da apsorbuju bakar iz ishrane, i treće, tetratiomolibdat koji sprečava apsorpciju bakar i vezuje toksični bakar u krvi čineći ga netoksičnim. Pacijenti koji se simptomatski javljaju sa blagim do umerenim otkazivanjem jetre mogu se efikasno lečiti kombinacijom trientina i cinka tokom 4-6 meseci, a zatim nastaviti terapiju održavanja samo cinkom ili trientinom. Drugi izbor bi bio penicilamin i cink, ali penicilamin ima više neželjenih efekata od cinka. Pacijentima sa teškom insuficijencijom jetre može biti potrebna transplantacija jetre. Pacijenti koji se neurološki javljaju mogu se najbolje lečiti tetratiomolibdatom, ali on još uvek nije komercijalno dostupan. Drugi izbor je samo cink. Cink deluje prilično sporo, ali ne uzrokuje pogoršanje katalizovanog leka tako često kod trientina i penicilamina. Trientin i penicilamin su loš izbor za lečenje neurološki prisutnih pacijenata zbog velike učestalosti neuroloških pogoršanja od kojih se mnogi pacijenti nikada ne oporave. Cinkov acetat (Galzin) odobren je za održavanje lečenja pacijenata. Za pogođene osobe bez simptoma (asimptomatske) ili za osobe koje su inicijalno lečene helatnim agensima, cinkov acetat (Galzin proizveden u odeljenju Gate kompanije Teva Pharmaceuticals) koristi se za sprečavanje apsorpcije bakra iz creva. Terapija cinkom je često poželjna kod dece i trudnica zbog ograničenih neželjenih efekata. Za neke pacijente koji ne podnose cink zbog iritacije želuca, terapija održavanja trientinom može biti poželjnija. Praćenje hronične terapije lekovima uključuje kontrolne fizičke preglede, merenje bakra (i cinka za one koji su na terapiji cinkom) u 24-časovnom sakupljanju urina, krvne testove za određivanje količine bakra koji nije vezan za ceruloplazmin (slobodni bakar), periodično merenje funkcije jetre i krvne slike. Za one koji se bave helatnim agensima, periodična analiza urina takođe treba raditi kako bi se utvrdilo prisustvo ćelija ili proteina u urinu. Ponovljene biopsije jetre obično nisu potrebne da bi se pratio napredak terapije lekovima. Prestanak uzimanja lekova za Wilsonovu bolest može prouzrokovati brzo nakupljanje bakra i događaje opasne po život. Važno je da pacijenti koji uzimaju cink acetat koriste verziju ovog leka na recept (Galzin), jer dodaci ishrani možda neće biti bioekvivalentni i mogu biti neefikasni. Transplantacija jetre može biti spas za osobe koje imaju tešku insuficijenciju jetre.